Kako se Pravi Koljivo za Parastos (žito)

Bez koljiva (žita) nema sahrane. Koljivo predstavlja žrtvu za zdravlje živih i pre svega pokoj duše umrlih predaka ali i svetitelja i zato se prema ovoj poslastici ljudi odnose sa izuzetnim poštovanjem.

Narod kaže da samo Svetom arhangelu Mihajlu ne treba kuvati žito, jer je on živ. Ali se ipak kuva, u čast umrlih predaka koji su ga slavili. Ono je bilo i ostalo karika koja povezuje prastare običaje i duboku posvecenost hrišćanskoj pravoslavnoj veri.

Najčešći problem kada se pokušava napraviti koljivo za parastos

Je dobijanje prave konzistencije pšenice, da bi bila mekana, ali ne prekuvana. Ovaj problem se obično javlja zbog.

Nedovoljnog kuvanja. Ako se pšenica ne kuva dovoljno dugo, ostaje tvrda i neprijatna za jelo.
Prekuvavanja. Prekuvana pšenica postaje kašasta, što otežava formiranje tradicionalnog izgleda koljiva.
Nedovoljno sušenja. Ako se pšenica ne osuši pravilno nakon kuvanja, može postati lepljiva i otežati mešanje sa ostalim sastojcima.
Nepravilno začinjavanje. Loš balans ukusa (npr. premalo šećera ili oraha) može narušiti tradicionalnu slatkoću i aromu koljiva.

Pravilna priprema i strpljenje ključni su za uspešan rezultat.

Koljivo za parastos – RECEPT

Sastojci

500gr pšenice belije
500gr šećera u prahu
500gr mlevenih oraha
1 kašičica mlevenog muskatnog oraščića
po želji dodati cimet, vanila, limunova korica

Priprema

Žito očistiti od nečistoća
potopiti preko noći i ujutru odliti tu vodu
staviti da se kuva
kad provri, opet odliti vodu
tako uraditi jos dva puta, pa kuvati sat i po
Poklopiti i šerpu umotati u ćebe, krpu ili peškir
ostaviti preko noci, do sutra ujutru

Žito se bolje skuva u kvalitetnijoj vodi. Bokali za filtriranje vode, pružaju vodu kao sa planinskog izvora, Nemački kvalitet i poizdanost.

Kad je žito odstojalo u šerpi, ocediti, malo isprati hladnom vodom, pa sipati na veliki pleh i pokriti krpom da se žito dobro osuši.
Samleti na mašini za meso ili orahe, nekoristiti blender.
Potom ručno umešati orahe i šećer, dodati po želji cimet, vanila, limunova korica i mešiti da se sve sjedini.

Pravite kuglice, valjati u mlevene orahe i stavljajte u papirne korpice ili poslužiti u činiji ukrašenoj sa krstom tako što se poredjaju orasi, cvecem ili suvim groždjem.

Šta je potrebno za parastos

Potrebna je kuvana pšenica (koljivo, panaija), sveća, čaša vina, kadionica, briket i tamjan.

Kako je nastalo koljivo za parastos (istorijat)

Koljivo ima duboke korene u pravoslavnoj tradiciji i običajima koji su povezani sa sećanjem na preminule. Njegovo poreklo može se pratiti do antičkih vremena, kada su ljudi prinosili žitarice kao simbol života i plodnosti u ritualima za mrtve. U hrišćanskoj tradiciji, koljivo je usvojeno i prilagođeno kao deo liturgijskih običaja, posebno u pravoslavnim crkvama.

Pšenica, kao osnovni sastojak koljiva, simbolizuje vaskrsenje, što se temelji na rečima Hristovog učenja: “Ako zrno pšenice ne padne u zemlju i ne umre, ono ostaje samo; ali ako umre, donosi mnogi rod.” Dodavanje šećera, meda, oraha i suvog voća tokom vekova postalo je simbol radosti u iščekivanju vaskrsenja i večnog života. Koljivo se sprema u znak sećanja i ljubavi prema preminulima, predstavljajući vezu između živih i pokojnih kroz molitvu i veru.

Uskršnji post, pravila posta za svaku od sedam nedelja.

Šta je parastos (zadušnice)

Da li postoji rešenje problema smrti, kada neko blizak i drah premine, da, postoji. A to rešenje je dao Gospod Isus Hristos. Sva mudrovanja ljudska, sve filozofije i sve religije ovoga sveta pokušavale su i pokušavaće da reše najveću misteriju, najveću tajnu, tajnu smrti.

Od kada se čovek pojavio na ovosvetskoj pozornici života, postavio je sebi pitanje, koje ga evo već hiljadama godina muči i opterećuje. To večno pitanje je, šta je smrt i kako pobediti smrt?

Gospod Isus Hristos je ne rečima, ne filozofijom, ne apstraktnim idejama dao odgovor na večno pitanje čovekovo, kako pobediti smrt. Svoj odgovor je dao na delu, svojim slavnim Vaskrsenjem. Vaskrsenjem nam je pokazao da će svi oni koji su umrli, prilikom Njegovog Drugog dolaska vaskrsnuti iz mrtvih, kao što je i On posle svog Krsnog stradanja Vaskrsao iz groba. „Vaskrsnuvši iz mrtvih Hristos je vaskrsenje iz mrtvih učinio mogućim za sve ljude i dobre i zle. Pitaće se neko, kako je to Hristos pobedio smrt kada mi i dalje umiremo pređašnjom smrću?

Tačno, smrt postoji, ali je blagodaću Bogočovekovog Vaskrsenja ona prestala da bude za ljudsku prirodu proklestvo, užas, strah, već je postala privremen i prolazan san. Sveti Jovan Zlatousti na jednom mestu kaže: Mi i sada umiremo pređašnjom smrću, ali ne ostajemo u njoj. A to ne znači umreti. Prava, istinska smrt je kad onaj koji je umro nema više mogućnosti da se vrati u život. Ako će on posle smrti oživeti i pritom živeti boljim životom, onda to nije smrt već spasenje.

Četrdesetodnevni parastos se mora obaviti tačno u onaj dan kada izlazi 40 dana, računajući dane od dana smrti i ne valja ga pomerati. Dok parastosi na pola godine i godinu i oni se daju tačno u dan, ali ako nekome ne odgovara iz tehničkih razloga, mogu se pomerati. Sveće za upokojene mogu se paliti bilo koji dan i bilo koje vreme. U našem narodu je pogrešno verovanje da npr. za Božić ne valja prisluživati sveće za pokojne. Nema dana, ni praznika na koji se ne mogu prisluživati (paliti) sveće za upokojene.

Zašto se sprema žito (koljivo)

Koljivo (žito) nas podseća na vaskrsenje umrlog, jer kao što zemljoradnik ode na njivu i poseje pšenicu, to pšenično zrno istrune u zemlji, ali kasnije iz tog zrna koje je satrulilo iznikne novi plod (klas) pšenice. Tako isto se i tela naših pokojnika predaju zemlji, gde telo trune, da bi prilikom Drugog dolaska Hristovog, to telo našeg pokojnika ponovo vaskrslo, ustalo u život.

Sveća simbolizuje da je duša umrlog prešla iz zemaljskog života u večni život svetlosti i istine gde sija svetlost lica Božijeg. Kada palimo sveću za pokoj duše, prvo se prekrstimo i kažemo, Seti se Gospode usnulog sluge tvog (ime pokojnika) i podari mu večno blaženstvo, zatim poljubimo sveću i prislužimo je.

Osvećenja nadgrobnog krsta (spomenika)

U našem narodu postoji verovanje da spomenik ne treba osvećivati prve godine, nego druge godine i tome slično. Treba znati da se spomenik može osvetiti onda kada se on postavi na grobnom mestu i ne treba čekati ni drugu ni treću, niti bilo koju drugu godinu. Kada se desi smrtni slučaj, treba naglasiti, da se obavezno slavi slava, na isti način kao i uvek. Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.

Kako Crkva obeležava zadušnice

Preminuti znači preći iz ovog privremenog života u onaj drugi, večni. Zadušnice (za dušu) je dan posvećen umrlima, kada se čine molitve i daje milostinja za duše pokojnika.

Pokoj znači večni mir, kaže se. ‘pokojna mu duša bila’, odn. Večni mir duši njegovoj.
Parastos, grčki, parastasis, što znači posredništvo, zastupništvo, jer se u ovoj službi Crkva molitvama zauzima, posreduje, zastupa i moli pred Bogom za umrlog.
Panihida, panihis, panihida je u početku bila svenoćno bogosluženje, a kasnije je postala služba za umrle.

Daća, od glagola dati, daje se ili se u nekim krajevima naziva mrtveno ili podušje su narodni izrazi za parastos. Daća, daje se, u spomen pokojniku ona hrana koja se iznosi na grob.

Poreklo parastosa i molitvi za umrle

Pojam Crkve kao zajednice vernih koja se sastoji od živih (po ljudskom poimanju) i od usnulih njenih članova, kao i vera u zagrobni život, u opšte vaskrsenje mrtvih, pravedni Sud Božiji, imali su kao nužnu posledicu prinošenje molitava za „blaženi pokoj“, onih koji su u Hristu usnuli.

Pri vršenju pomena i molitava za umrle, Crkva se rukovodi apostolskom zapovešću da se molimo jedan za drugoga i za sve ljude. „Molite se Bogu jedni za druge“ (Jk 5,16). Crkva se tako moli za sve svoje članove. Jer „ bilo da živimo, bilo da umiremo, Gospodnji smo“ (Rm.14,8) a pred Bogom svi su živi.

Pojava molitvi za umrle

Kod mnogobožaca i kod Jevreja postojali su u vreme pojave hrišćanstva posebni obredi i činovi u čast i spomen mrtvih koji su, nema sumnje, bar spolja uticali na stvaranje sličnih liturgijskih manifestacija i kod hrišćana, ali su u hrišćanstvu dobili uži smisao.

Tako npr. u Starom zavetu se navodi da je Juda Makavej poslao u Jerusalim sve ono što je potrebno za prinošenje žrtava za one koji su poginuli u ratu. A kod mnogobožaca (starih Grka i Rimljana) je bio običaj iznošenja jela na grobove pokojnika, jer su verovali da sa prijateljima tamo jedu i umrli.

Ali kod hrišćana briga za upokojenje duša umrlih, pokazivala se naročito u milostinjama, jer ona hrana koja se iznosila na grob davala se siromašnima i beskućnicima i pokazivala se u delima ljubavi, a posebno u molitvama. Zato nema potrebe iznositi na grobove naših pokojnika obilnu hranu i piće i to pretvarati u bahanalije i pirovanja. Najbitnija je molitva koja se prinosi za pokoj duše pokojnika.

Kada se vrši parastos

Pomeni za umrle se daju u 3. 9. i 40. dan posle smrti kao i na pola godine i godinu. Parstos u treći dan simvoliše trodnevni boravak Hristov u grobu, i vrši se i u čast Svete Trojice.

Deveti dan, zbog devet anđelskih činova, sa molitvom da se duša umrlog pribroji njihovim činovima.

Četrdeseti dan, u čast Vaznesenja Hristovog u 40. dan posle Vaskrsenja. Jer u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred pravedni sud Božiji.

Zadušnice (zadušni dani)

U Pravoslavnoj Crkvi zadušnice (zadušni dani) osvežavaju i jačaju našu svest da smo mi i naši umrli hrišćani, rođaci, jedan nedeljivi živi organizam, jedna ista živa Crkva. Naša je dužnost da se tih zadušnih dana molimo u hramovima i na pokojištima (grobljima), a isto tako i da činimo milostinju za duše umrlih, s dubokim uverenjem da će Bog primiti prinošenja za pokoj duša onih kojima su namenjena.

Zašto se zadušnice obeležavaju baš uoči Mitrovdana

Mitrovdanske zadušnice su običaj Ruske crkve od koje smo i mi primili ovaj običaj. Dimitrije Donski posle pobede nad Tatarima na Kulikovskom polju 1380.god. otišao je u Moskovsku obitelj Živonačalne Trojice, prepodobiom Sergiju igumanu i savršivši tamo pomen poginulim vojnicima, predložio je Crkvi da čini ovaj pomen svake godine u subotu mitrovdansku. Stoga je crkva pribrojala i ove zadušnice ostalim, samo što se ne molimo samo za vojnike nego za sve umrle.

Posebne i opšte zadušnice

Postoji podela na posebne i opšte zadušnice. Posebne održavaju porodice za svoje pokojnike, a opšte drži Crkva za sve svoje umrle članove od iskona. Opšte zadušnice su Mitrovdanske zadušnice, Miholjske – subota Mesopusna, Duhovne zadušnice i Ponedeljak Tomine nedelje.

Miholjske zadušnice, za njih se ne zna ni njihov postanak ni zašto su baš vezane za dan Kirijaka Otšelnika 29. septembar. Po Branku Cisaržu, pošto su se ove zadušnice pojavile prvi put u krajevima Karlovačke mitrpololije i u Bosni, dakle, u predelima koje su bile u sastavu Austrougarske, s’toga poreklo ovih zadušnica treba tražiti u lokalnim običajima. Trebalo je naći u Karlovačkoj mitropoliji mesto za jesenje zadušnice. Ako bi se primile mitrovdanske zadušnice od Rusa na to ne bi gledale blagonaklono austrijske vlasti.

Zato se htelo vezati jesenje zadušnice za praznik Arhistratiga Mihaila 8. novembra, otuda se zovu Mihajlovske ili Miholjske zadušnice. Ako bi primili ove zadušnice to bi one padale odmah iza 1. novembra, kad je Rimska crkva imala dan Svih svetih i to bi ličilo i ugledanje na Rimsku crkvu i ta je kombinacija odbačena. I uzet je neutralan termin za jesenje zadušnice 12. oktobar po novom i 29. septembar po starom, dan Kirijaka Otšelnika (a 29. septembra rimokatolici slave Arh. Mihaila). (Dr Lazar Mirković – Heortologija).

Autor članka

Dejan Čorba, linkedin nalog. Od 2014 god napisao preko 400 članaka na teme iz širokog spektra oblasti. Članke radi samostalno ili u saradnji sa stručnim saradnicima kada je tema iz oblasti zdravlja.